Jovan Feher: Odužiću se saigračima za podršku, moram da dam maksimum da bih bio u ovim redovima

Jovan Feher je marta 2014. godine trebalo da predvodi jednu od najtalentovanijih generacija srpskih hokejaša na Svetskom prvenstvu U18 u estonskom Talinu. Ipak, surovom igrom sudbine tog istog marta 2014. godine umesto proslave punoletstva doživeo je težak saobraćajni udes, zbog kojeg je umalo izgubio život. Ceo srpski hokejaški sport strahovao je za sudbinu perspektivnog golmana, ali je on srce "fajtera" kakvo je uvek pokazivao na ledu još jednom potvrdio u najvećoj utakmici u karijeri. Preživeo je najgore i iz svega izašao još jači. Iako su mnogi sumnjali da će ikada ponovo stati na klizaljke, danas je ponovo na starom mestu, tamo gde su ga poslednje dve godine čekali reprezentativni drugovi, u toj istoj generaciji koja na Svetskom prvenstvu u Novom Sadu juriša na grupu A druge svetske divizije. 

– Veoma dobar osećaj posle dve godine i nekoliko meseci vratiti se u nacionalni tim, da selektor vidi da si pružio dovoljno da se vratiš u formu i da zaslužuješ da ponovo staneš na gol i veru da ti to možeš, da si se vratio u top formu. Da pokažeš sebi i momcima sa kojima igraš da možeš ponovo da daš svoj maksimum – rekao je maldi Feher.

Koliko ti znači podrška selektora i činjenica da si ponovo dobio poziv u nacionalni tim?

– Mislim da je on pre svega video veliki napredak u igri, jer nisam trenirao skoro godinu dana, tokom kojih sam radio na svom oporavku. Video je tu moju želju da stanem na gol i tu moju želju da budem broj jedan.

Koliko si verovao da možeš da se vratiš, da ponovo pokažeš da možeš da budeš onaj stari?

– Neverovatno mnogo sam verovao. Iako su mi mnogi govorili da odustanem, da neću imati šanse da se vratim hokeju, da ne mogu da budem onaj stari. Od doktora, pa i do nekih bliskih prijatelja. Ali nikad nisam hteo da odustanem.

Reprezentativci Srbije pozdravljaju Fehera posle "šat-auta" protiv KineFoto: Mirko Lazović

Imaš li utisak da si danas isti, slabiji, bolji igrač? Fizički i psihički? Posle svega što ti se desilo, uspeo si da „isplivaš“?

– Sigurno je da je uticalo. Promenio sam se malo, u smislu da sam se smirio. Nema više te agresive, ali uvek se trudim da dam svoj maksimum, da ljudi vide, da je to „taj neki Jovan" koji je pre dve godine imao saobraćajnu nesreću. Da je moguće vratiti se na onaj stari put… Smatram da sam mnogo više od onog starog, mnogo sam više radio na sebi i svom oporavku, da bih bio ponovo među ovim momcima.

Od kolikog značaja je za tebe bilo što nisi primio gol u prvom meču (10:0 protiv Kine)?

– Sigurno da znači. Za mene nije bila nešto mnogo teška. Trinaest odbrana nije neki veliki broj zaustavljenih šuteva, ali mi je značilo da je među tih 13 bilo onih koje su bile gol šanse i što sam uspeo da ih odbranim, jer me je to diglo na noge, da ostanem fokusiran na tu nulu, da ostane „krompir“ na semaforu.

Ko ti je bio najveća podrška u periodu oporavka od te saobraćajne nesreće?

– Moji roditelji, svakako. Naravno, i moji saigrači, prijatelji, Savez… Svi su verovali da mogu da se pobedim sam sebe i da ću se oporaviti… Vera je ono što nam je pomoglo. Moji roditelji i ja nikada nismo dozvolili sebi da pomislimo da ću posustati.

Da li si ikad razmišljao da odustaneš od hokeja?

– Nikada! Od momenta kada sam se probudio u bolnici, prva pomisao bila mi je da li ću moći da igram. I ono što su momci uradili ispred Urgentnog centra me je podiglo na noge, jer od tada sam znao da nikada neću ni pomisliti da prihvatim mogućnost da se neću vratiti i ponovo stati među stative.

Podrška drugova: Omladinska reprezentacija Srbije 2014. godine pred Urgentnim centromgde se Feher oporavljao posle teškog saobraćajnog udesaFoto: SHLS

Nemoguće je ne vratiti se na taj momenat kada su te tvoji saigrači prošlog aprila pozdravili dok si se oporavljao u bolnici?

– Stvarno je tako. Ta podrška, ta slika mi nikada neće izaći iz glave. Naravno, odužiću im se za sve to, nadam se već na kraju ovog prvenstva, ako budemo osvojili ono što svi očekujemo… Kada sam god sa njima, uvek mi negde u glavi stoji to „Čekamo te u našim redovima“ i da moram da dam svoj maksimum da bih ponovo bio u tim redovima.

Koji su tvoji lični ciljevi, sada posle svega?

– Hokej sam uvek igrao i igraću da bih bio „broj jedan". Tako je bilo i biće. Kako u reprezentaciji tako i u klubu. Želim da budem prvak sa MAC-om u Mađarskoj, ali drugačiji je odnos tamo i ovde. Više mi je stalo do ovoga ovde. Da kada dođem ovde dam svoj maksimum, jer su oko mene sve „moji" ljudi koji, čak i kada nemam dovoljno volje pomažu mi da budem što bolji. Igraš za tebe, ti igraš za njih. Svi za jednog, jedan za sve – zaključuje Feher.