Tea Tatarac – crveno-bela ledena dama
Za organizaciju utakmica i turnira hokejaškog kluba Crvena zvezda u Beogradu zadužena je Tea Tatarac, jedna od dama srpskog hokeja koja iz senke drži crveno-bele “konce” u svojim rukama. Po zanimanju je diplomirani analitičar zaštite životne sredine, po opredeljenju zaljubljenik u hokej i matični klub Crvenu zvezdu.
Sve je, kako to obično biva u životu, počelo sasvim slučajno.
-Mama je imala veliku ulogu u mom životu na ledu. Prvo me je sa nepune četiri godine naučila prvim koracima na klizaljkama, a onda sam u prvoj godini srednje škole otišla sa mamom u „Pionir“ da naoštrim klizaljke u vreme kad su klinci imali trening školice klizanja. Tad sam upoznala Vladu Korenića, legendu beogradskog hokeja i Jovicu Rusa, u to vreme kapitena seniorske ekipe Crvene zvezde. Svidelo mi se kako Vlada radi sa decom, kako ih uči osnovama i… Moglo bi se reći da je to bila ljubav na prvi pogled… Zaljubila sam se u hokej, u rad sa decom…
I tako je sve počelo… Odlasci na treninge, prvi pokušaji šutiranja paka, učenje…
-Moglo bi se reći da su Vlada i Šilja (Vojin Koljenšić) moji hokejaški gurui. Od njih sam naučila skoro sve što znam o hokeju, oni su, pored besomučnog čitanja sve moguće online i papirne literature, bili zaduženi da me nauče teoriji, a Jovica me je „muštrao“ na ledu. Uredno sam dolazila na sve utakmice, upijala sve što se dešava, ali i imala dodatne „časove“. Na tribinama je uvek bio tata Jovice Rusa, Jovan koji mi je objašnjavao ko je šta i zašto uradio, zbog čega je sudija nešto svirao ili nije.
Vrlo brzo je Tea postala neizostavni deo sportskih dešavanja u Crvenoj zvezdi. Počela je za zapisničkim stolom, vodila zapisnike na utakmicama, a u međuvremenu je završila i sudijski seminar. Kad je postala važan deo crveno-bele porodice kancelariju je delila sa Nenadom Milinkovićem.
-Iako se sada moj posao sveo na papirologiju, licenciranje igrača, organizaciju utakmica i turnira posebno sam ponosna na početke i sve one klince koje sam naučila ne samo da klizaju već i da vole hokej. Nisam više na ledu, ne radim sa decom, ali ostale su uspomene na najvažniji deo svakog posla, a to je rad sa decom, školice klizanja i hokeja, turniri. Iz svake generacije klinaca izvukli smo najbolje što smo mogli. Bilo je dosta dece koja su se opredelila da budu sudije, svakom ko je izašao na led pomogli smo najbolje što smo umeli.
Iako je hokej pretežno muški sport, ipak se nađe mesto i za poneku damu. Teina velika podrška i pomoć su još dve dame, Ana Čolić iz Partizana i Sandra Drozdik iz Vojvodine.
-Mi nismo samo koleginice, mi smo pre svega veliki prijatelji, uvek možemo da računamo jedna na drugu. Godinama se družimo i radimo zajedno, poznajemo se dobro što je jako važno kad treba sve na vreme završiti na velikim takmičenjima, razumemo se bez mnogo priče.
Hokej je zahtevan sport, potrebno je puno ulaganja, kako materijalnog, tako i fizičkog, jer treninzi su naporni, a oprema skupa. Svi napori su lakši kad radimo ono što volimo, a ko jednom zavoli hokej ostaje na ledenoj ploči ceo život.
-Ono što je specifično za najbrži kolektivni sport na svetu je to da dete može da počne da trenira sa tri godine i hokejaška penzija praktično ne postoji. Hokej je pre svega zdrav sport, dobar za psiho-fizički razvoj dece, ali i za razvijanje socijalnih veština kod najmlađe populacije. Po završetku igračke karijere hokejaši ostaju na ledu, uglavnom kao treneri ili sudije, a na tribinama na utakmicama uvek se mogu videti legende domaćeg hokeja koje, iako već odavno u penziji, i dalje dišu i žive za ledene čarolije.