Stefan Ilić: Igraću dok osećam hokej
Hokejaška priča kapitena reprezentacije Srbije mogla bi se opisati onom starom narodnom: svuda pođi u Vareze dođi. Ali ledena bajka Stefana Ilića je mnogo duža, bogatija i interesantnija.
Bio je tek još jedan klinac koji je krenuo očevim stopama. Nenad Ilić topio je led širom bivše Jugoslavije, cepao mreže Jesenicama, Olimpiji, Medvešćaku, a mali Stefan je uz njega učio prve hokejaške korake. A onda ih je put odveo u Italiju, u Vareze.
– Imao sam pet godina kad sam počeo da teniram. Tata je vodio ekipu Varezea i tu sam naučio osnove hokeja. Par godina kasnije vraćam se u Srbiju gde sam do 16. godine igrao u beogradskom Tašu. Prvi profesionalni ugovor potpisujem sa Beostarom i tada sam bio najmlađi igrač u seniorskom šampionatu.
Te sezone prvi put oblači reprezentetivni dres. Sa selekcijom U18 učestvuje na planetarnom šampionatu, a samo godinu dana kasnije osvaja i prve medalje.
– Za seniorsku reprezentaciju prvi put sam igrao 2008. Te godine bio sam na sva tri svetska prvenstva i osvojio tri medalje. Sa juniorima serbro, seniorima bronzu i prvo zlato sa U20. Bio sam i deo one čuvene generacije koja je u Novom Sadu izborila zlato i plasirala se u prvu diviziju.
Nekako u to vreme prelazi iz Beostara u Crvenu zvezdu, a zatim i Partizan sa kojim je za tri sezone svaki put igrao finale Slohokej lige i dva puta podigao pehar šampiona.
– Tu se već igrao mnogo ozbiljniji hokej, bili smo mnogo jaki, sve smo mogli, tri sezone, tri finala, dva pehara. A onda je vreme bilo da krenem dalje. A gde drugde nego u Vareze. Kako sam prvu hokejašku licencu dobio u Italiji nije bilo problema sa papirologijom, pa sam te godine bio i na pozajmici u Milanu u tadašnjoj seriji A. Do 2019. sam bio na relaciji Vareze – Milano – Valpeliće, igrao sam prvu i drugu italijansku ligu, a poslednje sezone u Milanu bili smo u Alpskoj ligi.
Italija je jedna od zemalja koja je najjače pogođena novim virusom COVID-19, hokejaška liga je, kao i sva ostala sportska takmičenja, prekinuta, a Stefan se ukrcao na poslednji avion za Srbiju.
– Tamo je strašno, srećom sam uspeo na vreme da odem. Šampionat je prekinut u utorak, a ja sam već u četvrtak bio u avionu za Beograd. Šteta, imali smo dobru ekipu, prvi smo se plasirali u polufinale šampionata. Kad sam stigao kući prvo sam se javio lekaru. Preporučena mi je izolacija i već nedelju dana sam u četiri zida. Nemam nikakve simptome, ali moram da ispoštujem proceduru, i zbog sebe i zbog ljudi oko mene. Dobra stvar u svemu ovome je što sam se konačno naspavao.
Pehari i medalje ne manjkaju u bogatoj karijeri popularnog Ilketa. Osim osvojene Slolige sa Partizanom tu su i titule sa Valpelećeom (Kup Italije) i Milanom – dva puta Kup Italije i Italijanska serija A. Naravno, najvrednija od svih su dva zlata sa seniorskom reprezentacijom Srbije.
– Najviše sam voleo poziv za reprezentaciju. Uvek sam rado igrao, a sad polako razmišljam o trenerskom poslu. Već pet godina radim sa decom u Italiji. Dobri su uslovi za rad sa najmlađima, pa je to motiv više da uspem kao trener. Prošle godine sam bio pomoćnik Nemanji Jankoviću na Svetskom prvenstvu u Beogradu za igrače do 18 godina. Istina, samo na dve utakmice, morao sam u Italiju da završim papire oko trenerske licence, ali i to mi mnogo znači. A verujem i igračima jer sam i sam još uvek aktivan i takmičim se, pa mogu iz prve ruke da im prenesem iskustva sa leda.
Veliko je iskustvo iza Stefana Ilića, kvalitetne lige, dobre utakmice, velika imena evropskog hokeja sa kojima je ukrštao palice.
– Nije bila loša naša liga. Bilo je stranaca, ljudi su dolazili na utakmice, ali publicitet je uvek bio na minimalnom nivou. Italija je već neka druga priča. U seriji A se igra kvalitetan hokej, ima dosta stranaca iz jakih evropskih liga, kao i onih koji su na zalasku karijere. Mnogi od njih igrali su i NHL šampionat, a znamo koji je tamo nivo hokeja. Bilo mi je zadovoljstvo da igram Alpsku ligu, ipak je to posle EBEL-a najjači regionalni šampionat.
Stefan za neki dan puni 30. godina. U njegovim klizaljkama još je mnogo neodigranih utakmica, želja i mogućnost su tu.
– Igraću dok osećam hokej. Kažu da je tako, da se oseti kad to više nije ono pravo. A onda… Ostaću na ledu, naravno. Ima još mnogo dece koja treba da zavole najlepši sport na svetu.